– Kako bi meni bila pokojna nona rekla, Alen Polić, posran čovik!
Kada razgovor započne s ovakvom rečenicom, jednostavno znate da će biti dobro. S Alenom smo se našli u Bakru. Možda bi bili sretniji da smo potegnuli do Zlobina i upoznali se s njegovim kokicama, ali moguće da bi ta sreća bila sasvim jednostrana i pritom ne mislimo da bi profitirali Alen Polić i njegove kokice nesilice. No, prije nego se dotaknemo Alenovog OPG-a i turizma, krenut ćemo s nečim što mnogima prvo padne na pamet kada se spomene ovaj domaći glazbenik, farmer i turistički djelatnik. Jer, Alen Polić će sebe možda opisati riječima “posran čovik”, ali on je svestrani umjetnik koji je pozornicu smjelo zamijenio farmom, a posljednji poslovni pothvat veže ga uz turzam, zimmer frei i slična veselja.
View this post on Instagram
Dijalekt koji nestaje
– A ne znam ki je Alen Polić, ni to baš tako lako za reći va par rečenic. Ja sam ja i to je to, govori skromno, dok mu s majice vrišti jasna poruka: tu san ja doma, tu čuje se ča! No, dijalekt, kaže, polako gubi utrku s vremenom. Nestaje.
– Si mi moremo napravit koliko moremo, ali ne moreš si život upropastit da biš sačuval nič ča drugim ljudima ni toliko važno. Klinci uopće ne govore čakavski više, tako da… je tih nekakvih škol i nekih vrtići kade se to potencira, ali mislim da ni jedna škola, niti jedan vrtić ne more napravit ono ča se more napraviti doma.
Dijalekt se pomalo gubi i to ni kriv ni Srbin, ni Bosanac, ni Albanac, nego je to kriv Primorac. To se va Dalmaciji neće nikad dogodit. Ovdi, da. Tu kod nas, da.
Čakavština ipak živi kroz njegove pjesme. Žažaru smatra najvećim uspjehom jer je s njom prvi put nastupio na MiK-u, no kao svoj najveći glazbeni hit izdvaja Črnu. Pamtimo je kao pobjednicu MiK-a, 2011. godine, a upravo je ta pjesma nastavila živjeti na pozornicama, i kada Alen Polić na pozornicu nije stao godinama. MiK-u se vratio ove godine, s pjesmom Tango Zlobino. Sada, kada razmislimo, publika ga je nagradila i pobjedu je odnio u Bakru. Možda smo se upravo zato susreli ovdje.
Kada ti Putokazi pokažu put
– Na MiK-u nisam bil dvanaest let, a prije toga od 1997. pa do 2014. skoro svaki, prisjeća se Polić kojemu je glazba i danas jako bitan dio života.
– Glazba me je predodredila. Počeo san u Putokazi i ti Putokazi ti pokažu onda… usmjere te. I ča god delaš u životu, ponašaš se kao Putokaz, jer Putokazi su bili red, rad i disciplina. Tako da, glazba me puno predodredila. Smatran to jednom povlasticom, jer znam da su mnogi bili željni nekakvog uspjeha, a nisu došli u poziciju, tako da sam i ja nakon ove dugogodišnje pauze od MiK-a i od pozornice shvatil da vreme prebrzo gre, da nimamo vremena za odgađat i da stvarno treba prigrlit ono ča ti svemir poručuje, servira i nudi.
S pozornice na farmu
Alen Polić je napravio i veliki zaokret u karijeri pa je od pjevača, postao farmer!
– Pa da, s pozornice na farmu jer ja smatram da je život prekratak da bi se celi život delalo jedno delo. I kad ti nič dosadi da se ne triba forsirat.
Ja sam imel toliko tih nastupi ki su mi skoro si postali ko jaje jajetu. I jednostavno mi to dojadilo, a ta farma i ta poljoprivreda, to mi je bila vavik nekakva tiha želja. I onda se dogodil trenutak kad sam jednostavno prelomil, prodal se ča sam imel v Rike, jer sam ja celi život živel u stvari va gradu i šal san na Zlobin. Tamo san si renoviral kuću i nabavil si životinje i evo, već 12 let ja imam farmu, odnosno OPG.
Krenuo je s kokicama nesilicama, u a samom početku ih je bilo 450. Danas ih je nešto manje, stotinu, jer kokice zahtjevaju vrijeme, a Polić je dio svog vremena odlučio posvetiti i turizmu.
Previše je tu koka da bi svaka imala svoje ime. Kaže, povremeno se neka istakne karakterom pa se potkrade koji nadimak, ali je zato tu kuća za odmor na otoku Krku, u mjestu Gabonjin, koja nosi ime po Alenovoj – mački!
– Da, va turizmu sam i kuća je dobila ime po mački Bianci. Ona ima 17 let i evo, evo kuća za odmor Bianca nalazi se na Krku i jako me veseli taj neki novi poslovni pothvat.
Kada je vlasnik vegetarijanac – koke su na sigurnom!
Dotaknuli smo se još i mesa. Alen voli reći da njegove kokice nisu u opasnosti, jer čovjek je vegetarijanac.
– Ne objašnjavam zač ne jedem meso jer to su spoznaje, znaš ono, ko i ljubav, malo ćeš komu verovati ki teče po selu i vapi, kako sam ja zaljubljen. Tu malo nešto smrdi. Ljubav, tuga, sve su to nekakvi intimni osjećaji ki držiš va sebi, tako i to vegetarijanstvo.
Kad spoznaš da i to blago ima i emocije, osobito kad si s njim va direktnomu kontaktu, onda shvatiš da za organizam ni dobro da konzumira nečiji strah, a neminovno je da se taj strah doživljava, to meso na pijatu je proživljavalo nekakov strah dok ni došlo do toga pijata, tako da ne, hvala.
I za kraj, jedna želja…
Dvanaest let sam bez slobodnog dana i evo, vavek divanin, da mi je poć na Silbu jedno pet dana. Na Silbu, ne na Havaje. Dajte me na Silbu dan dan, ja bih bil presretan!
Dragi Alene, od srca ti želimo koji dan na Silbi! Mada, osobno se ne bi bunili ni protiv Havaja!
Autor: Adriana Karuza
Foto: Extravagant